Важност очувања дрвећа: позив на акцију

У данашњем свету, где је деградација животне средине увек присутна претња, потреба за заштитом дрвећа никада није била важнија. Дрвеће не само да нам пружа кисеоник, сенку и лепоту, већ се понаша и као сложени екосистеми који подржавају безброј живих организама. Упркос томе, многа урбана подручја се и даље суочавају са распрострањеним уништавањем дрвећа у име сигурности или урбаног развоја. Један такав пример десио се у Лугану у Швајцарској, где сам се путем отвореног писма обратила локалној власти. Испод је превод тог писма, првобитно објављеног у Corriere del Ticino 5. јануара 2016:

Отворено писмо општини Лугано

Молим вас престаните да сечете дрвеће!

Какво је то друштво у коме је потребно уништити живот да би се заштитило становништво?

Желим да моја деца живе у свету у коме људи не секу дрвеће из мањих безбедносних разлога, где се сва жива бића сматрају подједнако важним и третирају са пажњом и поштовањем, где човечанство не заузима врх пирамиде, већ је део циклуса живота.

Баштовани и арбористи одговорни за одржавање паркова треба да буду висококвалификовани професионалци са дубоком осетљивошћу према биљкама. Требало би да буду мотивисани пре свега жељом да делују за добробит дрвећа и животне средине.

Величанствена вековима стара стабла недавно посечена у Лугану стигла су у град много пре било кога од нас. Они су били тековина читавог човечанства и планете, а не „предмети“ којима се располаже по вољи.

Питање безбедности у јавним просторима може се решити на различите начине. Пре свега, морамо схватити да дрвеће има иста права као и ми када је у питању заштита и безбедност јер су, као и ми, жива бића која су део планете.

Парк није само место за рекреацију већ и заштићено подручје старих врста дрвећа. Уместо сече дрвећа, општина или њени представници могли би да обавесте јавност о опасностима у појединим деловима парка. Одговорност за било какве несреће би стога била на самим појединцима.

Бројне студије о значају старог дрвећа објављене су широм света. На пример, Сузанне Симард, професорка шумарских наука на Универзитету у Ванкуверу, открила је да дрвеће и биљке могу да комуницирају једни са другима преко подземне мреже гљива. Захваљујући овом систему, дрвеће може помоћи једно другом, размењујући ресурсе неопходне за опстанак и раст. Истраживање канадских научника показало је да су без "мајчиног дрвећа" (великих стабала која доминирају шумама и која су повезана са другим биљкама) напори да се шуме регенеришу често узалудни.

Дрво је екосистем: читава заједница биљака и животиња живи и напредује захваљујући њему.

Старо дрвеће, чак и када се на први поглед чини да је мртво, кључно је за друга жива бића. Да цитирам прелепе речи Орена Лајонса, америчког нативног активисте, „сеча дрвета брише целу заједницу; садња новог не враћа назад уништену заједницу, већ само засађује ново дрво“.

Ово писмо остаје релевантно не само за град Лугано, већ и за урбане центре широм света. Морамо преиспитати свој однос са природом и препознати да дрвеће, па и сва жива бића, заслужују нашу заштиту и поштовање. Дугорочне еколошке користи далеко надмашују краткорочне користи од њиховог уклањања, и као друштво, морамо се залагати за одржива, етичка решења за одржавање равнотеже наше животне средине.